Дневник о Црњанском

ПОВОДОМ НЕДАВНЕ 120. ГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ (1893–1977), „НАЈВОЉЕНИЈЕГ СРПСКОГ ПИСЦА” (2)
С укусом коначне сеобе
Иако клеветан, углавном од оних који су крали што припада његовој величини, Црњански и данас светли над свим Србијама овог и вишег света. Његов суматраизам није сентименталан, него екстатичан и еротичан. Таква еротичност није (само) телесни него мистични доживљај бића. То је раван постојања доступна само највећим песницима и, наравно, боговима

Приредила: Весна Капор

Све љубави Милоша Црњанског

Рођен као Пречанин, изданак војвођанског српства уморног од борбе против преверавања и изумирања, потомак граничара што су чезнули за Србијом као „грозницом и болном халуцинацијом”, још као дечак заражен је љубављу према заједници, према свом народу. Као повратник из рата у којем није пуцао на своје сународнике (али је преко нишана морао да гледа Русе које је волео до обожавања), оболео је од „мушке туге”, па се од љубави према жени и њеном телу окренуо љубави према природи. (Разочаран од твог уморног тела, / радознало милујем блудне и меке / велике очи биља.) Тражио је срећу на овом свету, и та потрага водила га је у висину и даљину, до Суматре и Хипербореје. Небеса и шуме вратили су му лакоћу и прозрачност, моћ да повеже земље, природу и људе. Очаран небесима Италије, с пролећа 1921. године, упутио се у Тоскану, где се човечанство некад обновило у ренесанси, да би нашао рецепт за радост. Да би радост вратио, сребролук, свом народу, али и свим својим туробним и несрећним Словенима.
У Тоскани је нашао и свој Срем, отаџбину коју је, са Карловцима и Фрушком, сам изабрао. Карловци, као квинтесенција пречанског српства али и љубавно предграђе Београда, наткриљени су сенком Бранковом – сенком првог српског песника, романтичара, који је певао о животној радости. Желео је срећу, али није могао да буде срећан сам. А она Сербиа за којом је жудео, земља коју се „умарао да разгали”, није му ту љубав увек узвраћала. Захвалан Београду што му је подарио „најлепшу своју девојку”, испевао му је песму над песмама. Лаза Костић узвисио је, до апсолута, своју Ленку, Милош Црњански свој Београд.
На позорницу предака чији је живот поново живео у романима посвећеним кључном архетипу српског народа, народа што никада није знао своје границе, у први план ставио је мушкарце-војнике. У сенци сеоба остао је свет жена, које су, у очима Милоша Црњанског, све лепе, како је рекао један од најбољих познавалаца његовог дела. Иако га је као писца дирала и њихова несрећа – остављених и за кућу везаних судбина – и иако је у својој улози новинара, упркос подсмесима, искрено желео да открије „где живи најсрећнија жена Југославије”, јунацима Црњанског – што су, као неки остарели Казанова, „сагорели и постали хладни као саламандри” – жене су увек далеке и неразумљиве. И када им се нуде краљице и принцезе, поклекну тек кад се сажале, или се заљубљују у сен оне која је умрла.
Супругу Видосаву Ружић, са којом је доживео љубав у Тоскани – а чија је последња жеља била да се заједно са својим мужем „у пепео претвори” – волео је у бездетном браку љубављу која се меша са бригом и нежношћу родитеља. Пратила га је на путовањима свуда где га је водио случај-комедијант. У сталним селидбама остављали су за собом књиге и невелику имовину. Похабаним и одбаченим фотељама из старог хотела, у којима је госпођа Црњански видела клицу свог жељеног и недосањаног дома, судбина је била да остану у Риму. Зато су у Венецији, тој Јакшићевој „невести плавој мора зеленог”, уплашени сенком нове ратне катастрофе, Милош и Вида у будућност гледали с прозора старог и луксузног хотела „Данијели”. Довела их је, та будућност, до једне снежне енглеске зиме, где су, залеђени туђином, доспели на ивицу самоубиства. Да ли му се, Црњанском, тада, у леденој лондонској фатаморгани, привидела и она тајанствена Венецијанка којој је и Рилке посветио једну песму? Пија ди Валмарана... „каква је то жена била”... Где је нестала фасцикла са скривеном тајном? Да ли је живот или сан? Живот већи од литературе?
А пријатељи? Другови, ратни углавном, и они са европских фронтова и они из авангардистичких кохорти, ратници послератних битака против „злих волшебника”, нестајали су – прелазили у друге таборе, проглашавали га мртвим, остављали га наруженог и усамљеног, претворени у сећањима у крик и звук чудовишта из искривљених огледала прошлости. Куђен и клеветан од оних који су уживали позиције, углед и почасти, у емиграцији и код куће – а који су то чинили знајући да све то краду од човека који је по свему био толико изнад њих – Милош Црњански је данас, свему томе упркос, највољенији српски писац. Та љубав не исказује се тријумфалним поворкама и церемонијама – брига наша о највећим националним вредностима још увек личи на похабану чипку из запуштене гробнице у једном малом банатском селу. Али био је он песник са моћима пророка и мага и познао нас је у будућности, као што јепредосетио стење у земљи свог двадесетпетогодишњег изгнанства. Видео је све који га воле као највећег српског писца XX века, и у тој визији ми смо били оно босо непознато дете које му је пришло, и загрлило га. <

Горана Раичевић

Заводљиви Црњански

Милошу Црњанском припада улога побуњеника у српској књижевности: извртао је лествице вредности као од шале, хрлио преко граница које су сматране непремостивима, испод емоционалне разбарушености крио до ситница уређен уметнички свет и свом читаоцу, ма колико овај савитљивог духа био, упорно измицао тло културе под ногама. Ни данас није јасно како му је све то заиста полазило за руком.
Суматраизам, по којем се Црњански најлакше препознаје, на први поглед је само варијанта ескапизма: рањени и резигнирани, његови јунаци се окрећу имагинарним просторима среће од којих, као деца, очекују утеху. Али, док је ескапизам за сломљене, ова „луда песничка теорија” кипи од енергије која спаја несамерљиве појаве и подстиче их да се узајамно тумаче. Откривајући поредак заснован на безусловној љубави и свепрожимајућим везама, суматраизам враћа смисао у (грозан, разорен) свет. Песничке слике којима он једино може да буде докучен настале су незамисливим спојевима сензација и проткане привиђењима, па и не имплицирају сагласност човека с природом, него с бескрајем.
Иако се често поима на најнижој равни емотивности, суматраизам заправо није сентименталан, већ екстатичан и еротичан: узбудљивим покретима интонације, темпом који се у увећаном распону подиже и пада, чулима јунака којима је доступно оно што је физички немогуће искусити, па и тим песничким сликама које као да се љуљају и дрхте, Црњански допире до заумне, аутентично креативне равни постојања; она не може да буде утопијска, јер није креирана према људским мерама. Таква еротичност није (само) телесни, већ мистични доживљај бића својевољно преданог (непознатом и узнемирујућем, али утешном) бескрају, који му заузврат пружа гранично искуство потпуне слободе (од свега што је пролазно) и предукус умирања (као коначне сеобе).
Та раван постојања доступна је само највећим песницима. И боговима, наравно.

Весна Тријић